Veći deo tekstova koji će uslediti će biti samo male vežbe i testovi stila, tema i priča koje mi se vuku po glavi i sveskama. Međutim, to ne znači da se ponekad neću osvrnuti na aktuelne ili svakodnevne teme, a isto tako ni da ću pisati stalno. Naime, imam užasnu naviku da zapostavljam stvari posle nekog vremena i neispunjavam data obećanja. Takođe, imam naviku da preskačem rečenice kada pišem tekst, jer ne mogu da stignem da kucam toliko brzo koliko je potrebno da zaboravim nešto, a sada sam još umoram i pospan, jer je tri i dvadeset, pa mi ne zamerite ako ovaj tekst izgleda pomalo zbrkano.
M
Tuesday, September 21, 2010
Tunjevina
Sedeli su za stolom u malenoj trpezariji, ako bi se mogla nazvati tako, pošto je bila samo produženi deo kuhinje, i ručali. Razmenjivali su po koju rečenicu, ali je razgovor uvek nekako bežao i izostajao, ostavljajući tišinu između njih dvojice. Ustvari, N je birao da ne razgovara, da se ne šali ili započinje bilo kakvu priču, to je radio otkako su se posvađali zbog male i glupe šale koju je priredio na njegov račun pred nekoliko ljudi. Bila je to obična šala, sitno prepucavanje na koje je N navikao, vrsta rituala kojeg muškarci sprovode kada su u društvu i devojke, težnja da se izgleda bolji i pametniji od drugog mužjaka u grupi. On je mogao da odgovori, ali je ipak izabrao silu, pokazao zube i bes u nedostatku inteligencije. Od tada su na distanci, iako su cimeri, ne moraju da razgovaraju puno. Ne moraju da razgovaraju uopšte.
N je gledao u svoj tanjir sa tunjevinom, prevrtao je i mešao sa kečapom. Tišina je postajala sve teža i neugodnija, ali ga nije bilo briga. Odjednom, V je presekao taj nataloženi mulj pitanjem: „Zašto se zove tunjevina?“ Pomalo iznenađen pitanjem, jer nije mislio da je ovaj zainteresovan za sadržaj njegovog tanjira sve dok nije progovorio, N je odgovorio da je zato što se pravi od ribe koja se zove tuna.
„Ne, mislim da nije zato“, oglasio se uz mljackanje dok je, ne zatvarajući usta, uništavao zalogaj koji je uzeo pre toga. „Mislim da se zove tako jer je usitnjena!“
„Usitnjena?“, zabezeknuo se N.
„Da“, odgovorio je, siguran u sebe, držeći praznu konzervu sa poklopcem iskrivljenim na gore, okrećući je i zagledajući sa svih strana.
„Daj mi tu konzervu. Vidiš ovde? Gde su ispisani sastojci? Vidiš li da piše da je sastojak tuna, so, voda i tako dalje?“, objasnio mu je sasvim staloženo, uprkos želji da se isceri i pukne od smeha.
„Ma brate, prilično sam siguran da se tako zove zato što je usitnjena.“
„Svejedno“, rekao je N, slegnuvši ramenima. Kakav primerak... barem ću moći večeras da ispričam smešnu priču kada se vrate ostali, pomislio je u sebi i nastavio zadovoljno da jede.
21. 09. 2010.
Subscribe to:
Posts (Atom)