Srce - I deo

Teški zastor satkan od mraka, istanjen mutnom svetlošću i nejasnim obrisima ispred televizora, pritiska sve u sobi i ispunjava je ništavilom, briše sve stvari koje su ikada bile tamo. Čovek sedi na kauču ispred ekrana, okrznut projekcijom bledunjavih senki koje dolaze sa njega. Prelaze mu preko lica i grubih čekinja koje su već dugo na njegovim obrazima, preko ogrubelih ruku i ispucale, ostarele kože, ali ih on ne primećuje; zamrznutih, svetlucavih očiju zuri u jednu tačku u svom umu, u sećanje. Ono teče kao film i ponavlja se sada već bezbroj puta, živo i jasno, ali opet predaleko. Posmatra svog sina i sebe. Na ulici su ispred kuće, uči svog malog i bezbrižnog sina da vozi bicikl. Pomaže mu da pođe tako što pridržava sedište, samo dok ne uspostavi ravnotežu, a onda, pošto je potrčao par koraka uporedo s njim, pušta ga da sam vozi. Posmatra oduševljeni izraz Darkovog lica dok po prvi put bez pomoćnih točkića vozi svoj plavi bicikl. Njegov osmeh je isprva širok i iskren, dok ga otac pridržava, ali onda nakon nekoliko metara bez pomoći počinje da krivuda, sreća ustupa mesto strahu, oči su mu prilepljene za zemlju i prednji točak i ne seća se kočnice sve dok ne poleti ka suvom asfaltu i oštrim kamenčićima. Tada je već kasno i sledećeg trenutka je okupan suzama. Pocepane pantalone, krvavo koleno i dlan. Plače i gleda ka svom ocu, tražeći utehu, ali on besno prilazi, viče na njega, grubo ga hvata pod ruku i zajedno sa plavim biciklom ga vuče do kuće. Okrutan. Reč koja mu pada na pamet sada u izmaglici prošlosti i duvanskog dima. Želeo je da njegov sin bude brz, okretan, da pobedi strah i dočeka se na noge. Ali nije. Kako je mogao biti tako okrutan? Ne veruje svojim sećanjima i pita se da li su stvarno njegova. Nikada nije sebe smatrao takvim čovekom, a eto, prema Darku je izgleda bio monstrum. Bilo je i lepih dana sa njim, ali sada ih se teško seća i opet vraća ovo isto sećanje na početak, u neverici i u želji da kazni samog sebe, podsećajući se da nije zaslužio sve što je imao.
Vreme je neodređeno u ovom mraku, rasteže se i lepi oko njegovih očiju, hvata ga za vrat i vuče poput živog peska. Ne zna koliko je prošlo jer sada proživljava prošlost, potpuno odvojen od sadašnjosti, a tamo je vreme drugačije, promenljivo. Dolaze mu iznenada i druga sećanja, naglo i munjevito preseku um, srebrni žileti mučitelja. Nejasne slike potonulih godina naviru same ili ih on priziva, Darkovi uspesi koje je propustio, prodao zarad svog jada, pohvale i ohrabrenja koja mu nije uputio. Pa opet, njegov sin je uspevao da bude jedan od najboljih u svemu, upisao je fakultet, a svi su govorili da je pred njim sjajna budućnost. I nije tako sjajna sad, zar ne. Njegove oči su postale staklasto sive, nepomične, lice mu je belo i bezizražajno. Strašna slika ga još jednom probode i on glasno zajeca, a teška čaša polete iz njegove ruke i uz prasak se raspši, oborivši sliku sa zida gde je eksplodirala.
 
nastaviće se…

Ka Nirimu

Kada je napokon savladao strmu i oštru kamenu liticu, pogledao je ispred sebe, u svoj cilj, i shvatio da prava opasnost, pravo putovanje, tek počinje. Pred njim je ležala ogromna provalija, oivičena tamnim stenama uglastih i kao žilet oštrih izbočina u čijoj sredini se uzdizao Nirim, svetilište Putnika, nagnuti metalni toranj za koji kažu da su ga tu sami Posmatrači postavili. Nedaleko od mesta gde je stajao, počinjao je viseći most, jedan od nekoliko, koji je vodio do prostorije pri vrhu Nirima. Odavde, Nirim je ličio na veliko metalno koplje pobodeno usred rupe u kamenu, čije se dno od magle nije moglo videti. Vetar je silovito navaljivao, sekao kožu kao skalpelom i kidao pluća pri svakom neopreznom udisanju ionako retkog vazduha. Pod nogama je osećao tanak sloj ledenih iglica, za koje je bio siguran da proizvode prijatan krckajući zvuk dok je hodao ka prvom mostu, ali ih je od vetra bilo nemoguće čuti.

Most je bio najmanje dvestotine metara dugačka konstrukcija od konopaca i istrulelih, starih dasaka, koje su besno visile nad ambisom, ljuljale se levo desno pod udarima vetra prkoseći nepojmljivoj dubini ispod. Uprkos svemu, odolevao je i dalje, čak i nakon toliko godina, i Nort je verovao da može proći tuda. Nije bilo potrebe da pregleda ostale mostove, nije verovao da su u boljem stanju od ovog pred njim. Došao je do dva ogromna stuba za koje je jedan kraj mosta bio privezan i dodirnuo prvi rukom. Nije mogao osetiti hladnoću i finu metalnu teksturu preko debele rukavice, ali je osetio drevnost ovog mesta i njegovu istoriju, znakovi i linije utisnute duboko su izazivale čudan osećaj, kao da su brujale i pulsirale njegovim telom. Stubovi su bili različite visine, jedan se uzdizao oko šest metara ka nebu, dok je drugi bio nešto niži i držao poprečnu gredu od istog materijala, koja je stajala pod uglom i jedva dodirivala vrh drugog stuba. Most je bio napravljen tako da se mora proći između ovih metalnih vrata, početka konačnog ispita volje i vere na Putovanju. Pre nego što bi zakoračili preko vrtoglave praznine, Putnici su ostavljali sve svoje stvari ispred Kapije Nirima i polazili samo sa onim što im je bilo najneophodnije, a to je u ovom slučaju sve ono što bi im pomoglo da se ne smrznu na pola puta. Uvijeni u krzna, oprezno bi se kretali preko mosta, držeći se za konopce sa strane, tako da je put znao da potraje dosta dugo.

Dok je stajao na Kapiji, Nort je gledao ka lelujavom obrisu Nirima, sivom džinu čiju je sliku mutio oštar vetar i iglice leda koje je nosio, još uvek sa jednom rukom na stubu. Torbu je skinuo i naslonio pored poveće stene, a onda preko nje stavio težak kamen, da je vetar ne bi odneo. Toranj je bio napravljen od istog materijala kao i Kapija, barem se tako činilo sa te udaljenosti, i imao je vitku četvrtastu osnovu, koja se značajno proširivala na vrhu u glavnu odaju, Hram Posmatrača, kako su je zvali. Iznad te prostorije u koju se Nort uputio, dizalo se desetak šiljatih objekata, dugačkih više nego Kapija, tankih i na prvi pogled krhkih, a odmah pored objekat nalik na tanjir, presečen znakom X na četiri dela.

Beleška autora: Nažalost, mislim da sam zaboravio šta sam hteo da napišem dalje...

Veliki Sud

Miran ranojesenji dan grli centralni krug Beograda dok prvo žuto lišće lagano opada nošeno blagim povetarcem, a udaljeni sat, koji se ipak jasno vidi, otkucava još malo pa dvanaest sati. Na ulicama je tiho, malo ljudi prolazi tuda, a oni koji se zadese u prolazu ne gledaju jedni druge; obično su zaokupljeni nekim svojim mislima ili poslovima i razgovaraju samo ako se poznaju. Na uglu Hokingove i Adamsove ulice stoji siva betonska zgrada, načičkana klima uređajima ispod svakog prozora, poznatija kao Sud zaštite ljudi. Svakodnevno usisa i izbaci ogroman broj nesrećnika, neki procenjuju čak i po nekoliko hiljada, u zavisnosti od dana i broja predmeta i sporova. Svakog dana se tu odlučuje o sudbinama, punom parom sudije donose presude, a svi ostali se povinuju.

Na sedmom spratu, ispred sudnice broj tridesetdevet, na drvenoj klupi sedi plava devojka u sivom poslovnom kompletu, prekrštenih nogu, pokazujući svoje vitke noge obučene u tanke crne čarape, ljutito i pomalo uobraženo izbegava poglede užurbanih prolaznika, zureći u usku pukotinu na suprotnom zidu. Pred samim vratima sudnice stoji čuvar u plavoj uniformi, naoružan tejzerom i rasklapajućom palicom, palčeva zakačenih o opasač, bledog i umornog pogleda. I ne obraća pažnju na čoveka koji sedi malo dalje od njega i još dalje od plave devojke, na sličnoj klupi, nervozno tupkajući nogom. Dlanovi mu se znoje i pokušava da ih osuši trljanjem jednog o drugi, ali mu ne uspeva i onda ih briše o nogavice, ali se posle nekoliko trenutaka oni opet ovlaže i on nesvesno ponavlja ritual. Ne može da prestane da se pita otkud on ovde, kako je to moglo baš njemu da se desi, kako je mogao biti tako nesmotren i još važnije od svega – šta će se desiti u sudnici? Povremeno sa strahom pogleda ka devojci na susednoj klupi, ali ona uporno odvraća oči iz kojih kipi bes.

Nakon dvadesetak minuta čekanja, otvaraju se vrata sudnice uz jezivo škljocanje brave i kroz njih prolazi službenik u istoj uniformi kao onaj ispred. Načini dva koraka i zastaje da pogleda sve koji su u hodniku, savršeno miran, pomalo stisnutih obrva, a onda glasno proziva dva imena: Marija Sokolov i Nenad Ignjatović. Plava devojka ustaje uz blago krckanje prašine ispod njenih cipela i prebacivši crnu torbicu preko levog ramena kreće ka čuvaru, sa istim ljutitim pogledom i namrštenim licem. Prolazi pored obojice i ne pogledavši ih. Nenad se ne usuđuje da ustane još uvek, barem ne dok ona ne nestane iz hodnika, ali ga preseče ponovni poziv drugog čuvara, još glasnije izgovoreno njegovo ime, i on ustaje, naglo podiže glavu, duboko udiše i krupnijim koracima, da sakrije strah koji mu drhti u nogama, ulazi u sudnicu. Ulazi kroz visoka, masivna vrata, napravljena tako da se čovek oseti malim dok prolazi  kroz njih, da oseti strah beskrajne moći Suda i Države. Kada se nađe unutra, vrata se zalupe uz tresak, tako jeziv da je pomislio da se više nikada neće moći otvoriti. Lagano je prešao pogledom po novoj prostoriji. Mrmljanje i guste strele sunca zabijene kroz prozore.

Uvek je zamišljao sudnice kao ogromne sobe sa gomilom klupa na kojima sede svedoci i porota, sa uzdignutim, centralnim mestom za sudiju. Ništa od toga nije pronašlo svoje mesto ovde. Samo jedan jednostavni sto, za kojim je sedelo troje sudija, dve žene i muškarac, sa holo-monitorom ispred njih. Dve kožne stolice sa visokim naslonom su bile postavljene ispred tog stola, jedna naspram druge. U jednoj je već sedela plava devojka, a druga je čekala na njega i kao da on toga nije svestan, jer je nemo zurio u nju, rekli su mu, mahnuvši rukom: “Sedite.”

Drugi deo