Pričica za Toshiba konkurs

Bio sam mali. Suviše mlad da bih se sećao tačnog datuma, čak i godine kada sam prvi put video računar, zabezeknuto gledao kako drugi, stariji rade nešto na njemu ili igrao prvu igricu. Ipak, sećam se da nije bio moj, već ga je teča kupio mom starijem bratu tamo devedeset i neke, dao je neke velike pare da bi ga Sale koristio za fakultet, ili je bar pričao da mu zato treba. Sećam se da smo jedne večeri otišli kod njih samo da bismo videli to čudo upakovano u savršeno beli lim i plastiku, tada smešteno na maleni stočić zbog koga je sve bilo raspoređeno tako da miš nije mogao stati sa desne strane monitora, već se morao koristiti levom rukom. Dok su stariji pričali o toj „spravi koju zovu kompjuter“, o njenoj besmislenosti („šta oni uopšte mogu da rade na tome?“), ja sam gledao kako brat nešto radi, miče miša levom rukom i s njim strelicu po ekranu, pritiska neke tamo dugmiće i sličice. Stajao sam pored njega, rukama oslonjenim iznad kolena i otvorenih usta posmatrao ne trepćući. Otvorio je jedan program, CorelDraw (Korel Dro sam čuo od njega), i nacrtao par oblika. To je tek bilo pravo otkrovenje. Tako lako do kvadrata, zvezde i savršenog kruga! Na moje opšte oduševljenje (priznajem, takođe sam se i plašio, šta ako nešto pokvarim?) pitao me je da li bih i ja voleo da probam. Uzbuđen, seo sam i saslušao njegovo kratko uputstvo. Isprva bojažljivo, zatim sve slobodnije, nacrtao sam kućicu i oblak. Zatim i drvo. Kućica je bila prosta, lako sam je nacrtao i obojio zbog pravilnih oblika. Međutim, oblak je bio nešto posebno – nikako nije hteo da se oboji. Želeo sam da bude plav, ali je jednostavno odbijao da bude takav. Ni brat nije znao zašto. Odustao sam od toga, ali sam i dalje crtao. Negde kod sedmog kumulusa, slučajno sam zatvorio liniju i odjednom, oblak je bio obojen.

Kasnije sam dobio svoj računar, ali sam tada već bio profesionalac – umeo sam da nacrtam oblak bolje od svog brata.

A sad mi držite palčeve, stvarno bih voleo da dobijem Toshiba Folio. :)

Bez naslova I

1

 U hladnim jutrima kasnog novembra vreme se zaustavlja. Ili bar tako izgleda ponekad. Dan dođe, ali od sunca ni traga, stoji negde skriveno između gustih, sivih oblaka i beskonačnosti, sve do večeri, kada ponovo odjednom potone i udavi se u ledenoj tami. Obmotana maglom i sa nekoliko pocepanih krpa koje ne mogu sprečiti toplotu njenog tela da se rasipa i nepovratno izgubi u hladnom okolnom vazduhu, starica stoji oslonjena na stogodišnju kamenu nadgrobnu ploču obraslu mahovinom, izrezbarenu slovima i simbolima koji odavno više nisu čitljivi i nikome ništa ne znače, drhti, duva u promrzle prste i gleda povorku koja lagano napreduje kroz blatnjave staze između spomenika. Iz ustiju i noseva im izlazi izmaglica i para sa svakim izdahom, disanje im je ubrzano zbog uzbrdice i teških krošnji i torbi koje nose u svojim rukama, ali ona ne zna, ili nije sigurna, da su skoro stigli i da će se odmoriti ubrzo. Uskoro će izvaditi stvari iz svojih torbi, prostreti neki čaršav preko groba nekog nesrećnika, a onda preko njega poređati čitav meni jela, kolača, torti i pića. Gostiće se, prosipati vino, ostavljaće slatkiše na spomenik, napuniće tanjir koji će ostaviti pokojniku pored groba, staviće od svega pomalo, dovoljno da se nahrani cela porodica, više nego što neki imaju, kao da očekuju da pokojnik ustane i pogosti se svime što su mu pripremili, ili da će mu neka sila preneti sve na onaj svet. Zapaliće sveće, a onda će neko vreme stajati tu, jesti i smejati se, zaboraviti zašto su uopšte došli, iskoristiće vreme koje imaju jer se ionako verovatno viđaju samo kada neko umre.

Ona samo stoji na istom mestu i posmatra. Hladno joj je. Zna da su je primetili, ali oni izbegavaju da gledaju u njenom pravcu. Kad odu, ona će uzeti ono što je ostalo za njima, uzeće slatkiše i sve što se može jesti sa groba, odneće u svoju straćaru od blata i dasaka, kroz koju stalno duva hladna promaja i ješće sama, kao i do sada, a oni će je mrzeti zbog toga. Mrzeće je jer uzima nešto što joj ne pripada i što je namenjeno onom što je umro. Već su neki vikali na nju i pretili joj, ali ona je opet tu, sačekaće, moraće da odu, kad – tad. Ona, naravno, ne zna da je ne mrze svi, mnogi misle da je bolje da uzme ona nego neka džukela koja se šunja tuda, ali joj se takvi ne obraćaju. Sa njom jedino kroz dreku razgovaraju oni zli, arogantni i glupi.

Nakon par sati, kad je obišla celo groblje, lagano gega ka svojoj improvizovanoj kolibici, noseći kraj sebe polupraznu, pocepanu platnenu torbu. Kada stigne, otvara škripava vrata koja grebu po zemljanom podu, ostavlja torbu u ugao pored nekoliko naslaganih dasaka pokrivenih sa nekoliko pocepanih ćebadi na kojima spava već desetak godina i odlazi po grančice kojima će potpaliti vatru u prastarom šporetu. Kada se vatra razgori, seda na stoličicu pored otvorene pećnice i iz torbe vadi prvu stvar na koju naiđe. Jede i osluškuje zviždanje vetra kroz razjapljene daske na severnom zidu. Moraće večeras da zapuši tu rupu.

Sloboda

Konačno slobodan. Nikada pre nisam osetio takvo zadovoljstvo kao sada kada slobodan letim. Vetar koji mi duva u lice, iako jak, miluje ga nežno i razmiče se predamnom, propušta me da prođem češljajući mi kosu svojim nevidljivim prstima. Ipak, pored sve svoje nežnosti prema meni, suze mi oči, ali to mi, zbog neizmernog zadovoljstva letom, nimalo ne smeta. Zatvaram ih. Čujem samo huk vazduha koji mi struji pored ušiju. Tako je prijatan taj zvuk, skoro kao neka muzika. Udišem taj isti vazduh kroz koji se probijam, punim pluća divnom bezosećajnom, grobnom, hladnoćom kojoj se tako jako radujem. Širim ruke i prste kao da mogu da zahvatim ceo svet i da ga zadržim za sebe. Halapljivo i sebično ih širim sve više, zamišljajući da skupljam svo zlo sa njega, svu mržnju, zavist, nesreću, pohlepu, ružnoću i jako pljesnem rukama ispred sebe, uništavajući tako sve to odjednom.

Otvaram oči i sasvim jasno vidim svoj cilj, svoj izlaz. Lice mi lomi blagi osmeh dok udišem svet po posednji put. Vidim ljude, ispod njih beton. Sve su veći i bliži. Upijam prizor uplašenih, razrogačenih očiju, užasnutih mojim letom, mojim izlazom, mojom slobodom. Zatvaram oči i tonem u mrak. Zauvek.

Mojim dragim potencijalnim (verovatno malobrojnim) čitaocima

Veći deo tekstova koji će uslediti će biti samo male vežbe i testovi stila, tema i priča koje mi se vuku po glavi i sveskama. Međutim, to ne znači da se ponekad neću osvrnuti na aktuelne ili svakodnevne teme, a isto tako ni da ću pisati stalno. Naime, imam užasnu naviku da zapostavljam stvari posle nekog vremena i neispunjavam data obećanja. Takođe, imam naviku da preskačem rečenice kada pišem tekst, jer ne mogu da stignem da kucam toliko brzo koliko je potrebno da  zaboravim nešto, a sada sam još umoram i pospan, jer je tri i dvadeset, pa mi ne zamerite ako ovaj tekst izgleda pomalo zbrkano.

M

Tunjevina

Sedeli su za stolom u malenoj trpezariji, ako bi se mogla nazvati tako, pošto je bila samo produženi deo kuhinje, i ručali. Razmenjivali su po koju rečenicu, ali je razgovor uvek nekako bežao i izostajao, ostavljajući tišinu između njih dvojice. Ustvari, N je birao da ne razgovara, da se ne šali ili započinje bilo kakvu priču, to je radio otkako su se posvađali zbog male i glupe šale koju je priredio na njegov račun pred nekoliko ljudi. Bila je to obična šala, sitno prepucavanje na koje je N navikao, vrsta rituala kojeg muškarci sprovode kada su u društvu i devojke, težnja da se izgleda bolji i pametniji od drugog mužjaka u grupi. On je mogao da odgovori, ali je ipak izabrao silu, pokazao zube i bes u nedostatku inteligencije. Od tada su na distanci, iako su cimeri, ne moraju da razgovaraju puno. Ne moraju da razgovaraju uopšte.

N je gledao u svoj tanjir sa tunjevinom, prevrtao je i mešao sa kečapom. Tišina je postajala sve teža i neugodnija, ali ga nije bilo briga. Odjednom, V je presekao taj nataloženi mulj pitanjem: „Zašto se zove tunjevina?“ Pomalo iznenađen pitanjem, jer nije mislio da je ovaj zainteresovan za sadržaj njegovog tanjira sve dok nije progovorio, N je odgovorio da je zato što se pravi od ribe koja se zove tuna.

„Ne, mislim da nije zato“, oglasio se uz mljackanje dok je, ne zatvarajući usta, uništavao zalogaj koji je uzeo pre toga. „Mislim da se zove tako jer je usitnjena!“

„Usitnjena?“, zabezeknuo se N.

„Da“, odgovorio je, siguran u sebe, držeći praznu konzervu sa poklopcem iskrivljenim na gore, okrećući je i zagledajući sa svih strana.

„Daj mi tu konzervu. Vidiš ovde? Gde su ispisani sastojci? Vidiš li da piše da je sastojak tuna, so, voda i tako dalje?“, objasnio mu je sasvim staloženo, uprkos želji da se isceri i pukne od smeha.

„Ma brate, prilično sam siguran da se tako zove zato što je usitnjena.“

„Svejedno“, rekao je N, slegnuvši ramenima. Kakav primerak... barem ću moći večeras da ispričam smešnu priču kada se vrate ostali, pomislio je u sebi i nastavio zadovoljno da jede.

21. 09. 2010.