Bio sam mali. Suviše mlad da bih se sećao tačnog datuma, čak i godine kada sam prvi put video računar, zabezeknuto gledao kako drugi, stariji rade nešto na njemu ili igrao prvu igricu. Ipak, sećam se da nije bio moj, već ga je teča kupio mom starijem bratu tamo devedeset i neke, dao je neke velike pare da bi ga Sale koristio za fakultet, ili je bar pričao da mu zato treba. Sećam se da smo jedne večeri otišli kod njih samo da bismo videli to čudo upakovano u savršeno beli lim i plastiku, tada smešteno na maleni stočić zbog koga je sve bilo raspoređeno tako da miš nije mogao stati sa desne strane monitora, već se morao koristiti levom rukom. Dok su stariji pričali o toj „spravi koju zovu kompjuter“, o njenoj besmislenosti („šta oni uopšte mogu da rade na tome?“), ja sam gledao kako brat nešto radi, miče miša levom rukom i s njim strelicu po ekranu, pritiska neke tamo dugmiće i sličice. Stajao sam pored njega, rukama oslonjenim iznad kolena i otvorenih usta posmatrao ne trepćući. Otvorio je jedan program, CorelDraw (Korel Dro sam čuo od njega), i nacrtao par oblika. To je tek bilo pravo otkrovenje. Tako lako do kvadrata, zvezde i savršenog kruga! Na moje opšte oduševljenje (priznajem, takođe sam se i plašio, šta ako nešto pokvarim?) pitao me je da li bih i ja voleo da probam. Uzbuđen, seo sam i saslušao njegovo kratko uputstvo. Isprva bojažljivo, zatim sve slobodnije, nacrtao sam kućicu i oblak. Zatim i drvo. Kućica je bila prosta, lako sam je nacrtao i obojio zbog pravilnih oblika. Međutim, oblak je bio nešto posebno – nikako nije hteo da se oboji. Želeo sam da bude plav, ali je jednostavno odbijao da bude takav. Ni brat nije znao zašto. Odustao sam od toga, ali sam i dalje crtao. Negde kod sedmog kumulusa, slučajno sam zatvorio liniju i odjednom, oblak je bio obojen.
Kasnije sam dobio svoj računar, ali sam tada već bio profesionalac – umeo sam da nacrtam oblak bolje od svog brata.
No comments:
Post a Comment