Bez naslova I

1

 U hladnim jutrima kasnog novembra vreme se zaustavlja. Ili bar tako izgleda ponekad. Dan dođe, ali od sunca ni traga, stoji negde skriveno između gustih, sivih oblaka i beskonačnosti, sve do večeri, kada ponovo odjednom potone i udavi se u ledenoj tami. Obmotana maglom i sa nekoliko pocepanih krpa koje ne mogu sprečiti toplotu njenog tela da se rasipa i nepovratno izgubi u hladnom okolnom vazduhu, starica stoji oslonjena na stogodišnju kamenu nadgrobnu ploču obraslu mahovinom, izrezbarenu slovima i simbolima koji odavno više nisu čitljivi i nikome ništa ne znače, drhti, duva u promrzle prste i gleda povorku koja lagano napreduje kroz blatnjave staze između spomenika. Iz ustiju i noseva im izlazi izmaglica i para sa svakim izdahom, disanje im je ubrzano zbog uzbrdice i teških krošnji i torbi koje nose u svojim rukama, ali ona ne zna, ili nije sigurna, da su skoro stigli i da će se odmoriti ubrzo. Uskoro će izvaditi stvari iz svojih torbi, prostreti neki čaršav preko groba nekog nesrećnika, a onda preko njega poređati čitav meni jela, kolača, torti i pića. Gostiće se, prosipati vino, ostavljaće slatkiše na spomenik, napuniće tanjir koji će ostaviti pokojniku pored groba, staviće od svega pomalo, dovoljno da se nahrani cela porodica, više nego što neki imaju, kao da očekuju da pokojnik ustane i pogosti se svime što su mu pripremili, ili da će mu neka sila preneti sve na onaj svet. Zapaliće sveće, a onda će neko vreme stajati tu, jesti i smejati se, zaboraviti zašto su uopšte došli, iskoristiće vreme koje imaju jer se ionako verovatno viđaju samo kada neko umre.

Ona samo stoji na istom mestu i posmatra. Hladno joj je. Zna da su je primetili, ali oni izbegavaju da gledaju u njenom pravcu. Kad odu, ona će uzeti ono što je ostalo za njima, uzeće slatkiše i sve što se može jesti sa groba, odneće u svoju straćaru od blata i dasaka, kroz koju stalno duva hladna promaja i ješće sama, kao i do sada, a oni će je mrzeti zbog toga. Mrzeće je jer uzima nešto što joj ne pripada i što je namenjeno onom što je umro. Već su neki vikali na nju i pretili joj, ali ona je opet tu, sačekaće, moraće da odu, kad – tad. Ona, naravno, ne zna da je ne mrze svi, mnogi misle da je bolje da uzme ona nego neka džukela koja se šunja tuda, ali joj se takvi ne obraćaju. Sa njom jedino kroz dreku razgovaraju oni zli, arogantni i glupi.

Nakon par sati, kad je obišla celo groblje, lagano gega ka svojoj improvizovanoj kolibici, noseći kraj sebe polupraznu, pocepanu platnenu torbu. Kada stigne, otvara škripava vrata koja grebu po zemljanom podu, ostavlja torbu u ugao pored nekoliko naslaganih dasaka pokrivenih sa nekoliko pocepanih ćebadi na kojima spava već desetak godina i odlazi po grančice kojima će potpaliti vatru u prastarom šporetu. Kada se vatra razgori, seda na stoličicu pored otvorene pećnice i iz torbe vadi prvu stvar na koju naiđe. Jede i osluškuje zviždanje vetra kroz razjapljene daske na severnom zidu. Moraće večeras da zapuši tu rupu.