Teški zastor satkan od mraka, istanjen mutnom svetlošću i nejasnim obrisima ispred televizora, pritiska sve u sobi i ispunjava je ništavilom, briše sve stvari koje su ikada bile tamo. Čovek sedi na kauču ispred ekrana, okrznut projekcijom bledunjavih senki koje dolaze sa njega. Prelaze mu preko lica i grubih čekinja koje su već dugo na njegovim obrazima, preko ogrubelih ruku i ispucale, ostarele kože, ali ih on ne primećuje; zamrznutih, svetlucavih očiju zuri u jednu tačku u svom umu, u sećanje. Ono teče kao film i ponavlja se sada već bezbroj puta, živo i jasno, ali opet predaleko. Posmatra svog sina i sebe. Na ulici su ispred kuće, uči svog malog i bezbrižnog sina da vozi bicikl. Pomaže mu da pođe tako što pridržava sedište, samo dok ne uspostavi ravnotežu, a onda, pošto je potrčao par koraka uporedo s njim, pušta ga da sam vozi. Posmatra oduševljeni izraz Darkovog lica dok po prvi put bez pomoćnih točkića vozi svoj plavi bicikl. Njegov osmeh je isprva širok i iskren, dok ga otac pridržava, ali onda nakon nekoliko metara bez pomoći počinje da krivuda, sreća ustupa mesto strahu, oči su mu prilepljene za zemlju i prednji točak i ne seća se kočnice sve dok ne poleti ka suvom asfaltu i oštrim kamenčićima. Tada je već kasno i sledećeg trenutka je okupan suzama. Pocepane pantalone, krvavo koleno i dlan. Plače i gleda ka svom ocu, tražeći utehu, ali on besno prilazi, viče na njega, grubo ga hvata pod ruku i zajedno sa plavim biciklom ga vuče do kuće. Okrutan. Reč koja mu pada na pamet sada u izmaglici prošlosti i duvanskog dima. Želeo je da njegov sin bude brz, okretan, da pobedi strah i dočeka se na noge. Ali nije. Kako je mogao biti tako okrutan? Ne veruje svojim sećanjima i pita se da li su stvarno njegova. Nikada nije sebe smatrao takvim čovekom, a eto, prema Darku je izgleda bio monstrum. Bilo je i lepih dana sa njim, ali sada ih se teško seća i opet vraća ovo isto sećanje na početak, u neverici i u želji da kazni samog sebe, podsećajući se da nije zaslužio sve što je imao.
Vreme je neodređeno u ovom mraku, rasteže se i lepi oko njegovih očiju, hvata ga za vrat i vuče poput živog peska. Ne zna koliko je prošlo jer sada proživljava prošlost, potpuno odvojen od sadašnjosti, a tamo je vreme drugačije, promenljivo. Dolaze mu iznenada i druga sećanja, naglo i munjevito preseku um, srebrni žileti mučitelja. Nejasne slike potonulih godina naviru same ili ih on priziva, Darkovi uspesi koje je propustio, prodao zarad svog jada, pohvale i ohrabrenja koja mu nije uputio. Pa opet, njegov sin je uspevao da bude jedan od najboljih u svemu, upisao je fakultet, a svi su govorili da je pred njim sjajna budućnost. I nije tako sjajna sad, zar ne. Njegove oči su postale staklasto sive, nepomične, lice mu je belo i bezizražajno. Strašna slika ga još jednom probode i on glasno zajeca, a teška čaša polete iz njegove ruke i uz prasak se raspši, oborivši sliku sa zida gde je eksplodirala.
nastaviće se…
Vreme je neodređeno u ovom mraku, rasteže se i lepi oko njegovih očiju, hvata ga za vrat i vuče poput živog peska. Ne zna koliko je prošlo jer sada proživljava prošlost, potpuno odvojen od sadašnjosti, a tamo je vreme drugačije, promenljivo. Dolaze mu iznenada i druga sećanja, naglo i munjevito preseku um, srebrni žileti mučitelja. Nejasne slike potonulih godina naviru same ili ih on priziva, Darkovi uspesi koje je propustio, prodao zarad svog jada, pohvale i ohrabrenja koja mu nije uputio. Pa opet, njegov sin je uspevao da bude jedan od najboljih u svemu, upisao je fakultet, a svi su govorili da je pred njim sjajna budućnost. I nije tako sjajna sad, zar ne. Njegove oči su postale staklasto sive, nepomične, lice mu je belo i bezizražajno. Strašna slika ga još jednom probode i on glasno zajeca, a teška čaša polete iz njegove ruke i uz prasak se raspši, oborivši sliku sa zida gde je eksplodirala.
nastaviće se…
