Kada je napokon savladao strmu i oštru kamenu liticu, pogledao je ispred sebe, u svoj cilj, i shvatio da prava opasnost, pravo putovanje, tek počinje. Pred njim je ležala ogromna provalija, oivičena tamnim stenama uglastih i kao žilet oštrih izbočina u čijoj sredini se uzdizao Nirim, svetilište Putnika, nagnuti metalni toranj za koji kažu da su ga tu sami Posmatrači postavili. Nedaleko od mesta gde je stajao, počinjao je viseći most, jedan od nekoliko, koji je vodio do prostorije pri vrhu Nirima. Odavde, Nirim je ličio na veliko metalno koplje pobodeno usred rupe u kamenu, čije se dno od magle nije moglo videti. Vetar je silovito navaljivao, sekao kožu kao skalpelom i kidao pluća pri svakom neopreznom udisanju ionako retkog vazduha. Pod nogama je osećao tanak sloj ledenih iglica, za koje je bio siguran da proizvode prijatan krckajući zvuk dok je hodao ka prvom mostu, ali ih je od vetra bilo nemoguće čuti.
Most je bio najmanje dvestotine metara dugačka konstrukcija od konopaca i istrulelih, starih dasaka, koje su besno visile nad ambisom, ljuljale se levo desno pod udarima vetra prkoseći nepojmljivoj dubini ispod. Uprkos svemu, odolevao je i dalje, čak i nakon toliko godina, i Nort je verovao da može proći tuda. Nije bilo potrebe da pregleda ostale mostove, nije verovao da su u boljem stanju od ovog pred njim. Došao je do dva ogromna stuba za koje je jedan kraj mosta bio privezan i dodirnuo prvi rukom. Nije mogao osetiti hladnoću i finu metalnu teksturu preko debele rukavice, ali je osetio drevnost ovog mesta i njegovu istoriju, znakovi i linije utisnute duboko su izazivale čudan osećaj, kao da su brujale i pulsirale njegovim telom. Stubovi su bili različite visine, jedan se uzdizao oko šest metara ka nebu, dok je drugi bio nešto niži i držao poprečnu gredu od istog materijala, koja je stajala pod uglom i jedva dodirivala vrh drugog stuba. Most je bio napravljen tako da se mora proći između ovih metalnih vrata, početka konačnog ispita volje i vere na Putovanju. Pre nego što bi zakoračili preko vrtoglave praznine, Putnici su ostavljali sve svoje stvari ispred Kapije Nirima i polazili samo sa onim što im je bilo najneophodnije, a to je u ovom slučaju sve ono što bi im pomoglo da se ne smrznu na pola puta. Uvijeni u krzna, oprezno bi se kretali preko mosta, držeći se za konopce sa strane, tako da je put znao da potraje dosta dugo.
Dok je stajao na Kapiji, Nort je gledao ka lelujavom obrisu Nirima, sivom džinu čiju je sliku mutio oštar vetar i iglice leda koje je nosio, još uvek sa jednom rukom na stubu. Torbu je skinuo i naslonio pored poveće stene, a onda preko nje stavio težak kamen, da je vetar ne bi odneo. Toranj je bio napravljen od istog materijala kao i Kapija, barem se tako činilo sa te udaljenosti, i imao je vitku četvrtastu osnovu, koja se značajno proširivala na vrhu u glavnu odaju, Hram Posmatrača, kako su je zvali. Iznad te prostorije u koju se Nort uputio, dizalo se desetak šiljatih objekata, dugačkih više nego Kapija, tankih i na prvi pogled krhkih, a odmah pored objekat nalik na tanjir, presečen znakom X na četiri dela.
Beleška autora: Nažalost, mislim da sam zaboravio šta sam hteo da napišem dalje...
