Prvi deo
...
...
Prišao je lagano do stolice i oslonivši se na rukohvate, utonuo u
mekanu crnu kožu. Iz naslona, pored njegove glave su se stvorila dva tanka i
duguljasta metalna cilindra, sa rupicama iz kojih je izbijalo plavičasto
svetlo. Osetio je blage vibracije koje dopiru iz tih uređaja (jer šta su drugo
mogli biti, ako ne deo neke tehnologije kojom Sud raspolaže). Pogledao je u
devojku preko puta i video da i oko njene glave stoje dva identična predmeta.
Plave tačke svetla u njenoj kosi, koje je verovatno i on imao na svojoj glavi.
„Dobar dan“, oglasila se jedna od sudija, žena koja je sedela u
sredini. „Ovde smo po tužbi koju je podnela gospođica Sokolov, protiv gospodina
Ignjatovića, zbog povrede privatnosti i mogućnosti zloupotrebe informacija koje
su stečene na nezakonit način. Mi smo proučili vaš predmet i lične dosijee obe
strane dok ste vi ulazili i smeštali se. Iako je to svima dobro poznato,
dužnost mi je da vas obavestim da smo to uspeli u tako kratkom roku upotrebom
tehnologije NKR-a, Neuro Komunikacionog Registra, kojom je moguće učitati veće
količine informacija u naše mozgove, za samo par sekundi.“
„Svo troje smo dobili identične informacije i svako od nas će doneti
svoj sud na osnovu njih“, dodao je zalizani sudija sa desne strane. „Na kraju
ćemo glasati o presudi i propisane sankcije, pozitivne ili negativne, biće
preduzete odmah.“
Nenad se i dalje znojio, pažljivo slušajući svaku reč, koje su delovale
kao upozorenje. Šta znači to da će
sankcije biti preduzete odmah, pitao se u sebi, gledajući u sudije ispod
neonsko-plavog cilindra. Proglasiće me
krivim, znam, nastavio je glas u njemu, čuo
sam da se još niko nije izvukao bez neke presude, iako se odmah setio da to
nije čuo ni od koga ko je bio u procesu, već samo kao prepričavanje ljudi koji
nikada nisu ni prišli blizu ovom mestu. Možda
će se otvoriti pod ispod mene i biću bačen u crnu rupu, tunel koji će me odmah
odvesti na mračno i hladno mesto, da tamo razmišljam o svojim greškama.
„Treći član ovog sudskog tela je nepristrasni član, koji će doneti
odluku, ukoliko se gospođica Jakovljević i ja ne slažemo u pogledu presude“,
prekinuo je njegovo razmišljanje sudija ispred koga je stajala pločica sa
natpisom P. Savić.
„Gospođa“, oglasila se sudija u sredini.
„Molim?“, pomalo zbunjeno je odreagovao sudija Savić.
„Sada sam gospođa, venčale smo se juče“, odgovorila je ona uz osmeh.
„Podseti me da ti kasnije prebacim slike, bilo je divno“.
„Čestitam!“, uzvratio je on, uz širok i srdačan osmeh.
Pa, barem je lepo znati da i oni
imaju osećanja, palo je Nenadu na pamet. Treći član, žena u tridesetim,
smeđe kose i plavih očiju je sedela mirno, ne obraćajući pažnju na drugo dvoje,
niti na stranke i uz blagi poluosmeh gledala u nešto ispred sebe, što joj je
očigledno prijalo, čim se tako smešila. Na pločici ispred nje je pisalo samo
Mia. Kakvo je to prezime?
„Da se vratim na ono o čemu sam govorio“, iznenada je nastavio sudija,
„treći član našeg Veća je Mia. Ona je inteligentni program stvoren u jezgru
NKR-a, čiji je zadatak da na osnovu dostupnih informacija, donese odluku na
bazi čiste logike.“
Mia kao da se probudila iz sna i blago je klimnula glavom u znak
pozdrava ka strankama. Nenadu je to bilo pomalo neobično. Program? Da li je ona android? Viđao je već androide, bili su
retkost, ali su se mogli pronaći kako čiste kontejnere i smeće noću.
„Ne gospodine Ignjatoviću, ona nije android, već hologram“ začuo se
glas sudije Jakovljević, od juče gospođe. „Znam da Vam ovo deluje jako
iznenađujuće, ali nema potrebe za takvim uplašenim izrazom lica. Uređaj koji
vam stoji pored glave nam omogućava da čujemo vaše misli, kako ne biste sakrili
nešto od nas“.
Nenad je i dalje bio uplašen, nije mogao da poveruje. Treptao je brzo i
nije ni primetio da su mu usta otvorena. Trudio se da ne misli ni o čemu.
„Čuli smo svaku vašu misao otkako ste seli u tu stolicu. Mislili smo da
smo vam to rekli. Zar nismo?“, nastavila je. „Da, izgleda da nismo. Ja se najiskrenije
izvinjavam, posle 30 slučajeva danas, desi se da i mi zaboravimo“. Izgovorila
je to uz blagi osmeh i oslonjena na laktove na stolu. „Na kraju krajeva, svi
smo ljudi, desi se da zaboravimo.“ A onda se setila, „uz izuzetak Mie, naravno.
Izvini Mia“ rekla je gospođa sudija okrenuvši se ka hologramskoj slici sa njene
desne strane.
„Nema problema“, odgovorila je Mia, prijatnim glasom i nasmešena
klimnula glavom ka njoj.
„To takođe važi i za vas, gospođice Sokolov, sve što ste pomislili je
zabeleženo i već preslušano. I ne trudite se da razmišljate o mojoj vezi i ko
je čije prezime uzeo“, obratila se gospođa Jakovljević devojci u drugoj
stolici, a ova se još više namrštila i pogled skrenula na pod ispred sebe.
Kako to da ona nema prezime,
upitao se u sebi Nenad, zapanjen realnošću njene pojave i glasa, zaboravljajući
da mu mogu čitati misli, zar androidi,
programi i hologrami ne zaslužuju i prezime, ako im već daju imena kao ljudima?
Možda je MIA skraćenica? Možda joj je to prezime?
Ljudi koji su me prvi put
programirali su mi nadenuli ime MIA, gospodine Ignjatoviću, odjeknuo je
iznenada Miin glas u njegovoj glavi, toliko da se trgnuo u stolici. Njena
hologramska slika se nije pomakla, niti su ostali reagovali. Ne brinite, ovo je direktna komunikacija
između nas dvoje, ostali je ne čuju, iako će biti zabeležena u sistemskim
zapisima.
Prvi put? usudio se da
pošalje misao.
Da, ja sam program koji uči i
kasnije sam sebe programira, ali u skladu sa osnovnim logičkim principima i
načelima koje su mi moji tvorci postavili, odgovorila mu je Mia. Ne znam zašto mi nisu nadenuli prezime,
verovatno jer je to svojstveno ljudima, da bi se lakše prepoznavali među
drugima sa istim imenom, a ja sam, barem za sada, jedinstvena. U svakom
slučaju, hvala gospodine Ignjatović, mali broj ljudi razmišlja o meni kao o
osobi.
Nastupio je trenutak tišine kada Nenad nije znao šta da kaže, ipak je
prvi put da razgovara sa nekim u svojim mislima i to još sa veštačkom
inteligencijom. Bilo je pomalo zbunjujuće, kao kada u mrklom mraku razgovarate
sa nekim, a ne znate gde se tačno nalazi, pa zvuk dolazi čas iz jednog, a zatim
iz drugog pravca.
Mislila sam da bi bilo dobro da
me upoznate, pošto niste znali puno toga o ovom sistemu. Ali dosta o tome,
mislim da smo spremni za izlaganje vaših zastupnika, završila je Mia.
Još uvek pomalo začuđen, vratio
se iz svojih misli u sudnicu i čuo kako sudija Jakovljević poziva advokate obe
strane da pristupe i započnu svoje izlaganje. Bilo mu je jasno da sada sledi
onaj deo o kom mu je advokat pričao. Nenad ćuti, advokat govori. Za njegovo
dobro. Otkako su se pojavili svetleći cilindri oko njegove glave, nije se
usuđivao da se previše vrpolji i gleda sa strane, ali je sada na kratko bacio
pogled na pod s desna i video kružno metalno postolje, tačno na pola puta
između njegove stolice i sudijskog stola. Ličilo je na neki vrlo čudan sat (liči pomalo i na nagaznu minu, proletelo
mu je kroz misli), samo što nije imalo kazaljke, a podeoci za minute su bili
veliki i svi isti. Još jedno takvo postolje
je bilo i preko puta, sa strane devojke koja ga je tužila. Ne znam joj čak ni ime. Čak
nisam siguran ni zašto sam ovde.
„Gospodine Ignjatović, izgleda da Vaš advokat kasni“, progovorila je
gospođica, sada gospođa, Ignjatović, „on je uredno obavešten o vremenu
održavanja ovog procesa i...“, zastala je, prekinuta prigušenim zvukom i
treperavim svetlosnim signalom koji je dolazio sa holo-monitora. Nenad je sve
nervozniji zadržao dah i počeo ponovo da se preznojava.
„Tu sam, izvinite što kasnim“, začulo se sa nekih zvučnika ispred
sudija.
„Kasnite, gospodine Matić, vaš klijent je postao nervozan“, odgovorila
mu je ona i pogledala u Nenada.
„Da, to sam i rekao, kasnim. Žao mi je, prethodni proces se odužio,
jedna od stranaka je burno odreagovala na presudu“, rekao je advokat, a onda je
Nenad začuo: ništa što bi vas trebalo da
brine, gospodine Ignjatović. Nervozni Nenad se opet trgnuo. Otvorio sam privatni kanal za nas dvojicu,
da možemo na miru da razgovaramo u toku procesa, ali Vam moram reći da se i ti razgovori
snimaju i transkribuju. Međutim, mogu se upotrebiti tek uz određeni zahtev.
Samo u sebi recite 'gospodine Matiću' ili bilo šta drugo što će sistem
prepoznati kao obraćanje meni, a posle toga isto tako recite šta želite.
Opet prokleti telepatski razgovori,
progovorio je Nenad u sebi.
Tehnologija, gospodine, ne
telepatija. Uređaj koji tako lepo svetluca pored vaše glave zamenjuje Vaše uši
i Vaš govorni aparat, prepoznaje impulse u mozgu i šalje ih u računar koji ih
interpretira, prosleđuje drugima i obrnuto, tuđe impulse sprovodi do Vas, objasnio mu je advokat ljubazno.
Gospodine Matiću, hvala na
obaveštenju, ali bih voleo da te razgovore ostavimo za drugi put i mesto.
