Veliki Sud

Miran ranojesenji dan grli centralni krug Beograda dok prvo žuto lišće lagano opada nošeno blagim povetarcem, a udaljeni sat, koji se ipak jasno vidi, otkucava još malo pa dvanaest sati. Na ulicama je tiho, malo ljudi prolazi tuda, a oni koji se zadese u prolazu ne gledaju jedni druge; obično su zaokupljeni nekim svojim mislima ili poslovima i razgovaraju samo ako se poznaju. Na uglu Hokingove i Adamsove ulice stoji siva betonska zgrada, načičkana klima uređajima ispod svakog prozora, poznatija kao Sud zaštite ljudi. Svakodnevno usisa i izbaci ogroman broj nesrećnika, neki procenjuju čak i po nekoliko hiljada, u zavisnosti od dana i broja predmeta i sporova. Svakog dana se tu odlučuje o sudbinama, punom parom sudije donose presude, a svi ostali se povinuju.

Na sedmom spratu, ispred sudnice broj tridesetdevet, na drvenoj klupi sedi plava devojka u sivom poslovnom kompletu, prekrštenih nogu, pokazujući svoje vitke noge obučene u tanke crne čarape, ljutito i pomalo uobraženo izbegava poglede užurbanih prolaznika, zureći u usku pukotinu na suprotnom zidu. Pred samim vratima sudnice stoji čuvar u plavoj uniformi, naoružan tejzerom i rasklapajućom palicom, palčeva zakačenih o opasač, bledog i umornog pogleda. I ne obraća pažnju na čoveka koji sedi malo dalje od njega i još dalje od plave devojke, na sličnoj klupi, nervozno tupkajući nogom. Dlanovi mu se znoje i pokušava da ih osuši trljanjem jednog o drugi, ali mu ne uspeva i onda ih briše o nogavice, ali se posle nekoliko trenutaka oni opet ovlaže i on nesvesno ponavlja ritual. Ne može da prestane da se pita otkud on ovde, kako je to moglo baš njemu da se desi, kako je mogao biti tako nesmotren i još važnije od svega – šta će se desiti u sudnici? Povremeno sa strahom pogleda ka devojci na susednoj klupi, ali ona uporno odvraća oči iz kojih kipi bes.

Nakon dvadesetak minuta čekanja, otvaraju se vrata sudnice uz jezivo škljocanje brave i kroz njih prolazi službenik u istoj uniformi kao onaj ispred. Načini dva koraka i zastaje da pogleda sve koji su u hodniku, savršeno miran, pomalo stisnutih obrva, a onda glasno proziva dva imena: Marija Sokolov i Nenad Ignjatović. Plava devojka ustaje uz blago krckanje prašine ispod njenih cipela i prebacivši crnu torbicu preko levog ramena kreće ka čuvaru, sa istim ljutitim pogledom i namrštenim licem. Prolazi pored obojice i ne pogledavši ih. Nenad se ne usuđuje da ustane još uvek, barem ne dok ona ne nestane iz hodnika, ali ga preseče ponovni poziv drugog čuvara, još glasnije izgovoreno njegovo ime, i on ustaje, naglo podiže glavu, duboko udiše i krupnijim koracima, da sakrije strah koji mu drhti u nogama, ulazi u sudnicu. Ulazi kroz visoka, masivna vrata, napravljena tako da se čovek oseti malim dok prolazi  kroz njih, da oseti strah beskrajne moći Suda i Države. Kada se nađe unutra, vrata se zalupe uz tresak, tako jeziv da je pomislio da se više nikada neće moći otvoriti. Lagano je prešao pogledom po novoj prostoriji. Mrmljanje i guste strele sunca zabijene kroz prozore.

Uvek je zamišljao sudnice kao ogromne sobe sa gomilom klupa na kojima sede svedoci i porota, sa uzdignutim, centralnim mestom za sudiju. Ništa od toga nije pronašlo svoje mesto ovde. Samo jedan jednostavni sto, za kojim je sedelo troje sudija, dve žene i muškarac, sa holo-monitorom ispred njih. Dve kožne stolice sa visokim naslonom su bile postavljene ispred tog stola, jedna naspram druge. U jednoj je već sedela plava devojka, a druga je čekala na njega i kao da on toga nije svestan, jer je nemo zurio u nju, rekli su mu, mahnuvši rukom: “Sedite.”

Drugi deo