Konačno slobodan. Nikada pre nisam osetio takvo zadovoljstvo kao sada kada slobodan letim. Vetar koji mi duva u lice, iako jak, miluje ga nežno i razmiče se predamnom, propušta me da prođem češljajući mi kosu svojim nevidljivim prstima. Ipak, pored sve svoje nežnosti prema meni, suze mi oči, ali to mi, zbog neizmernog zadovoljstva letom, nimalo ne smeta. Zatvaram ih. Čujem samo huk vazduha koji mi struji pored ušiju. Tako je prijatan taj zvuk, skoro kao neka muzika. Udišem taj isti vazduh kroz koji se probijam, punim pluća divnom bezosećajnom, grobnom, hladnoćom kojoj se tako jako radujem. Širim ruke i prste kao da mogu da zahvatim ceo svet i da ga zadržim za sebe. Halapljivo i sebično ih širim sve više, zamišljajući da skupljam svo zlo sa njega, svu mržnju, zavist, nesreću, pohlepu, ružnoću i jako pljesnem rukama ispred sebe, uništavajući tako sve to odjednom.
Otvaram oči i sasvim jasno vidim svoj cilj, svoj izlaz. Lice mi lomi blagi osmeh dok udišem svet po posednji put. Vidim ljude, ispod njih beton. Sve su veći i bliži. Upijam prizor uplašenih, razrogačenih očiju, užasnutih mojim letom, mojim izlazom, mojom slobodom. Zatvaram oči i tonem u mrak. Zauvek.
No comments:
Post a Comment