Prava čudovišta

Osetio je kako se lagano izvukla iz kreveta i već je bio budan kada je napravila dva koraka i počela da traži svoje stvari. Okrenuo se i video u polumraku kako zakopčava grudnjak na leđima, njene ruke izvijene pozadi i lopatice koje prave predivne pejzaže na beloj koži.

„Zašto ne ostaneš još malo?“ progovorio je iz zaklona mekog jastuka.

„Znaš da ne mogu. Vratiće se i videće da me nema.“

„Zar nisi rekla da radi duplu smenu?“

Pronašla je suknju. „Da, njegov narednik ne prestaje da ga kažnjava, čak i posle suspenzije stalno radi te duple smene.“

„Ili ti je samo tako rekao.“

„Šta sad to treba da znači?“ okrenula se ka njemu sa zrnom besa iz očaja u očima.

„Čovek je alkoholičar, ko zna gde je sada stvarno. Nasilnik koji...“

Nije završio rečenicu, a ona je podigla glas u isto vreme kada i nogu da navuče suknju.

„On nije takav! Ne bi me lagao. Nemaš pojma o čemu govoriš.“ Besno se oblačila.

„Ana, jednom si došla sa plavim okom, pre toga si imala modrice po celom telu zato što te je gurnuo niz stepenice!“ Pridigao se iz kreveta na ruku.

„Ne znaš o čemu govoriš“, progovorila je već tiše, odmahujući glavom, „to je bilo slučajno.“

Na stočiću je pronašla gumicu i vezivala kosu njome.

„Sve je počelo onda kada je izgubio lisice“, nastavila je „neko mu ih je ukrao, a oni su ga ukorili, on je pobesneo, napio se i...“

„I udario te.“ Bojan je produžio. „Sećam se. Posle toga si došla kod mene.“

Samo je stajala na sred sobe i gledala u pod.

„A onda je počeo da gubi i druge stvari“, nakrivila je malo glavu i suzdržavajući suze procedila kroz zube, „značku, a onda i pištolj, zbog čega su ga suspendovali. Kako neko uspe da izgubi sve to zaredom? Jebeni pištolj. Da nije bilo toga...“

Bojan je ćutke posmatrao iz kreveta.

„Znaš sve ovo, zašto li ti uopšte pričam?“

„Zato je još češće počeo da pije?“ progovorio je konačno.

Klimala je glavom.“A onda su ga vratili na posao i nastavili da kažnjavaju. Duple smene, smanjena plata...“

Odjednom se trgla i otišla do kupatila. Čula se voda sa slavine. Bojan se svalio nazad u krevet i protrljao oči i celo lice obema rukama. Vratila se i sa njom je sobu preplavila svežina i miris sapuna.Čeprkala je po torbici.

„Ana, on je opasan. Jednom se neće zaustaviti na tome.“

„On mene ne želi da povredi, nikada nije ni hteo.“

Ućutao je. Reči su jednostavno umirale, neizgovorene, predosećajući uzaludnost svog rađanja, nestajale. Ponovo je otišla do kupatila, držeći nešto iz torbice u rukama. Uspravio se potpuno i u krevetu sedeo malo, a onda je odbacio pokrivač, pronašao svoje pantalone pored kreveta i navukao ih. Natočio je čašu vode u kuhinji i popio. Vratili su se istovremeno u sobu.

„Slušaj, samo se brinem za tebe.“

„Nema potrebe“, uzvratila je.

„Mislim da bi trebalo da ga ostaviš.“

„Ha, smešan si.“

„Plašiš ga se?“

„Naravno da ne. Volim ga.“

„Kako možeš da voliš nekoga ko nikada nije tu, a pritom te udara čim malo popije.“

Nije ga pogledala, niti odgovorila, samo je ćutke nameštala minđuše. Njena crna kosa je padala preko desnog ramena.

„Ana...“ zastao je.

„Već smo pričali o ovome, i znaš šta sam ti rekla tada. Neću da ga ostavim.“

„Zašto si onda ovde?“ Rekao je sa dozom straha i odmah se pokajao. Nije želeo da se ne vrati. Poželeo je da proguta te reči.“Samo mislim da zaslužuješ bolje od njega“ brzo je nastavio.

„Bojane, ne želim da se svađamo. Rekla sam ti već, ne mogu da ga ostavim, znam da i on voli mene. A ovde sam jer tebi verujem, uvek si bio tu za mene.“

„Znači, ovo je neka milostinja?“ Podigao je ruke i okrenuo se, frustriran, kao da se predaje. Ana je oblačila košulju dok je on gledao na drugu stranu i bila je tiha.

„Izvini“ procedio je dok je iznerviran grizao usnu.

„Znaš i sam kako stvari stoje, nemoj da insistiraš na nečemu što se neće desiti.“

„U pravu si,“ odvratio je, klimajući glavom. Želeo je da se vrati.

Pronašao je paklicu na stočiću i izvukao jednu cigaretu, naslonio se na otvoreni prozor i pripalio. Držao je upaljač u skrštenim rukama i gledao u mrak prošaran svetlima na ulicama i prozorima. Dosta je prošlo od ponoći, sva čudovišta su budna i šetaju gradom. Čudovišta i njihov plen, budni, čekaju jedni druge, vole se i ne mogu jedno bez drugog. Igraju se i nadmudruju. Igra koja traje oduvek.

Ana se prišunjala pored njega i dodirnula po mišici, nežno, kratko, gledajući ga kroz prigušeno svetlo neke udaljene lampe. Bio je to znak da odlazi i Bojan se nije odmah okrenuo, već je povukao još jedan dim, ispustio ga lagano u spoljni svet i tek tada je pogledao.

„Idem ja“, Ana je tiho izgovorila.

„Još je rano,“ uzvratio je.

„Moram.“ Besmislena reč u besmislenom trenutku.

„Neće ga biti do jutra.“

„Svejedno. Idem.“

Posmatrao je kako izlazi i bez buke zatvara vrata. Nije se osvrnula. Prišao je radnom stolu, izvadio ključić iz neke posude sa olovkama i otključao gornju fioku. Na dnu je ležala srebrna policijska značka sa imenom Aninog muža i crni policijski pištolj. Prava čudovišta se kriju na svetlu i plen dolazi njima.